Киша која је почела да пада готово тачно у 20 часова, када је на Светосавском платоу требало да почне још једно издање манифестације „Царевац на Врачару“, на кратко је променила планове организатора. Почетак је померен за око пола сата, публика је стрпљиво чекала, а чим су се стекли услови – концерт је могао да почне.
Све што је уследило одвијало се према предвиђеном програму.
А почетак вечери тешко да је могао бити симболичнији.
„Свилен конац“ отворио вече посвећено Царевцу
Први звуци који су се чули са сцене на Светосавском платоу припали су Народном оркестру Радио-телевизије Србије. Под управом Владе Пановића, оркестар је концерт отворио традиционалном мелодијом „Свилен конац“.
Била је то својеврсна музичка најава вечери посвећене човеку чије је име нераскидиво повезано са народном музиком, Радио Београдом, али и са Врачаром – Властимиру Павловићу Царевцу.
После уводне мелодије публици се обратио водитељ програма Милан Милосављевић, поздрављајући окупљене на Светосавском платоу, слушаоце Радио Београда и гледаоце телевизије.
Подсетио је да „Царевац на Врачару“ чува исто музичко наслеђе које већ деценијама живи и кроз традиционални фестивал „Царевчеви дани“ у Великом Градишту, као и да ће те вечери Царевчеве и друге бисере традиционалне народне музике представити и искусни радио-певачи и извођачи и млади наследници те традиције.
Посебно је подсетио на историју Народног оркестра Радио Београда, чији почеци сежу у 1935. годину и уз чије стварање стоји име Властимира Павловића Царевца.
Недељковић: „Ово није само манифестација – ово је сећање на једну музичку легенду“
Први од званичника публици се обратио председник Градске општине Врачар академик проф. др Милан А. Недељковић.
„Драги гости, драги пријатељи, драги Врачарци, поштовани гости из Великог Градишта“, поздравио је Недељковић окупљене, пожелевши им добродошлицу на манифестацију коју организују Градска општина Врачар и Радио-телевизија Србије.
Његова порука била је да „Царевац на Врачару“ не треба посматрати само као још један концерт народне музике.
„Ово није само манифестација, ово није само изворна народна музика. Ово је сећање на једну музичку легенду – Властимира Павловића Царевца“, поручио је председник ГО Врачар.
Говорећи о Царевчевом животном путу, Недељковић је подсетио да је рођен у селу Царевац код Великог Градишта и да је од младости упијао изворне народне мелодије, бележио их, обрађивао и чувао.
Али је у његовом обраћању посебно место имала друга тачка Царевчевог животног пута – Врачар.
Царевац је овде живео, радио и стварао, а уз њега је стасавала читава плејада музичара и певача. Недељковић је подсетио и да је основао Народни оркестар Радио Београда, чији је био први диригент и руководилац.
Управо зато је призор Народног оркестра РТС-а на сцени испред Храма Светог Саве имао додатну симболику – оркестар који наставља традицију чије је темеље поставио Царевац свирао је на Врачару, месту на којем је велики музичар провео значајан део живота.
„Овде су врхунски извођачи изворних мелодија, а ви се налазите на Светосавском платоу, светом месту, срцу Врачара, центру Београда, центру Србије“, поручио је Недељковић, пожелевши публици да ужива у концерту.
Велико Градиште и Врачар – две тачке једне Царевчеве приче
Публици се потом обратио и др Васић, заменик председника општине Велико Градиште, представљајући средину из које је Властимир Павловић Царевац потекао.
Управо је присуство делегације Великог Градишта дало вечери додатну симболику. Са једне стране је Царевчев завичај, а са друге Врачар – место његовог живота и рада у Београду. Између њих стоји музичко наслеђе које је надживело свог творца.
У обраћању је истакнут значај очувања успомене на Царевца и преношења традиционалне народне музике новим генерацијама. Управо то већ годинама чине „Царевчеви дани“ у Великом Градишту, док је „Царевац на Врачару“ постао београдско место окупљања око истог наслеђа.
Царевац није био само виртуоз на виолини и народни музичар. По професији је био и адвокат, али је управо у музици оставио најдубљи траг. Нарочито је значајан његов педагошки рад са младим певачима и музичарима, којима је преносио не само мелодије већ и особен начин интерпретације народне песме.
Од младих наследника до великана народне песме
После поздравних обраћања дошло је време да причу о Царевцу настави музика.
Водитељ је на сцену најпре позвао младог Милоша Чолића. Уз Народни оркестар РТС-а, Чолић је извео две традиционалне песме – „Дјевојка соколу зулум учинила“ и „Из бању иде шејтан девојче“.
Већ тај први вокални наступ показао је једну од основних идеја читаве вечери: традиција се не чува само сећањем на старе мајсторе, већ и онда када њихову музику преузму нове генерације.
Кола Веље Кокорића
После песме, програм је настављен инструменталном музиком. Веља Кокорић представио се композицијама „Параћинка коло“, аутора С. Јеремића и Р. Живковића, и „Викино коло“, чији је аутор сам Кокорић.
Смена вокалних и инструменталних нумера дала је концерту динамику старих радијских музичких програма, у којима су песма, виолина и оркестар били део исте музичке целине.
Сашка Стефановић – две традиционалне песме
На сцену је потом изашла Сашка Стефановић, која је отпевала традиционалне песме „Ој, девојко мала, да ти колан купим“ и „Повела је Јелка два коња на воду“.
Управо су овакве песме – преношене генерацијама и сачуване од заборава – биле средиште Царевчевог интересовања и рада.
Милица Јовановић и виолина – инструмент Царевчевог живота
Посебан тренутак вечери био је наступ Милице Јовановић на виолини.
Извела је традиционалну композицију „Пашона“.
На концерту посвећеном Царевцу, виолина има значење веће од једног инструмента. Она је била његов препознатљиви музички глас и средство којим је обликовао стил који су касније следиле генерације народних музичара.
Данило Живковић
Уследио је наступ Данила Живковића, који је извео традиционалну песму „Играли се врани коњи“, а затим „Крај Мораве бели багрем цвета“ Миодрага Тодоровића Крњевца.
Програм се тако кретао од изворне народне песме ка ауторским композицијама које су временом и саме постале део препознатљивог народног репертоара.
Мина Марковић
Мина Марковић публици је донела још две песме: традиционалну „Киша пада по ливади, чија је ливада“ и „Чува Јана љубенице“ Љубинка Јовановића.
Светосавски плато је до тог тренутка већ постао велика отворена сцена на којој су се смењивале песме из различитих крајева и различитих периода, али повезане истим односом према традиционалној народној музици.
Радиша Урошевић – три песме и дует
У завршном делу концерта на сцену је изашао Радиша Урошевић.
Отпевао је традиционалну „Колко има Јано“, затим „Јесен стиже рана“ Миодрага Тодоровића Крњевца и „Девојче из Поморавља“ Боре Дугића.
Уследио је један од посебних тренутака вечери – заједнички наступ Снежане Ђуришић и Радише Урошевића.
У дуету су извели традиционалну песму „Девојка је пошла у гору за воду“.
Снежана Ђуришић за завршницу вокалног дела
Завршница вокалног дела концерта припала је Снежани Ђуришић, једној од најпрепознатљивијих интерпретаторки народне музике.
Извела је „Бере цура плав јоргован“ Јозе Пењаве, затим „Лепо ти је бити чобаница“ Миодрага Тодоровића Крњевца, на текст Д. Недовића, и песму „Вратићу се“, С. Стефановића Славконија, на текст Саше Милошевића и у аранжману Д. Стојковића Босанца.
Тако су се на истој сцени, током једне вечери, нашли млади певачи и инструменталисти и искусни интерпретатори – управо она врста споја генерација која најбоље показује да традиција није музејски експонат, већ жива музика.
„Нова Градиштанка“ за крај
Последња реч поново је припала оркестру.
Народни оркестар РТС-а концерт је завршио традиционалним колом „Нова Градиштанка“.
Избор последње композиције симболично је вратио причу тамо одакле је и почела – ка Великом Градишту и завичају Властимира Павловића Царевца.
Драги Лукић – човек који је помогао да „Царевац“ заживи на Врачару
Међу присутнима на Светосавском платоу био је и заменик председника Градске општине Врачар Драги Лукић.
Лукић није наступао у програму, али је његово присуство важно за причу о самој манифестацији. Он је једна од најзначајнијих личности за њено покретање и одржавање и за то да успомена на Властимира Павловића Царевца добије своје место и на Врачару.
Управо „Царевац на Врачару“ показује колико је природна веза између две средине које су обележиле живот великог музичара – Великог Градишта, из којег је потекао, и Врачара, на којем је живео и стварао.
Киша је одложила музику, али је није зауставила
Од кише која је на пола сата померила почетак, преко првих тактова „Свиленог конца“, до последњих звукова „Нове Градиштанке“, Светосавски плато је те вечери био место сусрета различитих генерација, Врачара и Великог Градишта, старих мелодија и нових интерпретатора.
Између прве и последње нумере стала је, заправо, читава прича о Властимиру Павловићу Царевцу – о човеку који је народну мелодију слушао, записивао, обликовао и преносио другима.
Деценијама касније, на Врачару на којем је живео и радио, те мелодије поново су свирали музичари Народног оркестра Радио-телевизије Србије и певале различите генерације интерпретатора.
И можда управо у томе најбоље може да се сажме смисао „Царевца на Врачару“ – да музика коју је Царевац чувао настави да се чује.
