На друштвеним мрежама поново су оживела подсећања на политичке преломе на Врачару, посебно на период после избора 2016. године, када је, према тврдњама које се ових дана деле на мрежи X, један од одборника опозиције Марко Мандић, тадашњи кандидат са листе Борка Стефановића и његове Левице Србије, подржао избор власти коју је предводила Српска напредна странка.
У објавама које су покренуле нову расправу поставља се питање: да ли се Врачар сећа шта се догодило после избора 2016. године и како је општина, после више од две деценије власти демократа, прешла у руке напредњака.
Подсећање са мрежа: У објавама се тврди да је Марко Мандић, као кандидат Борка Стефановића и тадашње Левице Србије, био један од тројице опозиционих одборника који су на првој седници подржали избор председника општине из редова СНС-а.
Аутори ових коментара посебно наглашавају да је Мандић био близак политичком кругу Борка Стефановића, који је у међувремену постао једно од препознатљивих лица Странке слободе и правде. Управо због тога се у реакцијама поставља питање политичке одговорности — не само оних који су непосредно гласали, већ и оних који су их довели на изборне листе.
У једном од коментара се наводи да је „Врачар после 24 године под демократама пао у руке напредњацима“, а затим се додаје да је спорног одборника „лично Борко ставио на листу“. Из тога се извлачи закључак да политичка одговорност не може да се сведе само на појединца који је гласао, већ и на оне који су га кандидовали, подржали и представили бирачима као део опозиционе понуде.
Борко Стефановић и промена имена као додатни политички контекст
У расправи се поново отвара и стара тема промене имена Борка Стефановића. У медијским текстовима из 2024. године подсећало се да је он име променио још 2016. године, у време када је са Левицом Србије учествовао на изборима.
Како су тада писали медији, изборна листа није могла да носи надимак ако носилац листе формално није имао то име у документима. Због тога је Борислав Стефановић постао Борко Стефановић, како би листа могла да носи назив по ком је био препознатљив у јавности.
Политички парадокс: Данас се у јавним полемикама истовремено помињу и промена имена Борка Стефановића и чињеница да је један од кандидата из његовог тадашњег политичког круга, према тврдњама са мрежа, касније подржао власт СНС-а на Врачару.
За део јавности то је само стара политичка епизода. За друге, то је пример због ког се мора поставити питање: ко је све, директно или индиректно, омогућио промену власти на Врачару 2016. године?
Врачар 2016: већина која је променила политичку слику општине
Врачар је дуго важио за једну од симболички најважнијих београдских општина за демократску и грађанску Србију. Зато је прелазак власти после избора 2016. године имао много већу тежину од обичне локалне математике.
Управо зато се данас, десет година касније, на мрежама поново поставља питање како је дошло до тога да се већина формира на начин који су многи бирачи доживели као изневерено поверење.
Кључна оптужба која се сада понавља гласи: опозициони гласови су искоришћени да се формира власт коју ти исти бирачи нису желели. У том контексту се помиње Марко Мандић као пример одборника који је из опозиционог блока прешао на страну већине.
Али политичко памћење не сме бити селективно
Ипак, ако се већ говори о политичкој одговорности на Врачару, онда се не може заобићи ни каснији пример Саше Васића, који је после избора 2024. године, као представник покрета „Ми смо Врачар“, дао већину владајућој Српској напредној странци у Скупштини општине Врачар.
То је разлог због ког део јавности данас поручује да се не сме заборавити ни 2016. ни 2024. година. Јер, без обзира на различите околности, различите актере и различита образложења, суштина питања остаје иста: шта се дешава са изборном вољом грађана када одборници после избора подрже власт коју њихови бирачи нису очекивали да ће подржати?
Редакцијски угао: Ако се данас прозива Марко Мандић због 2016. године, онда је политички поштено подсетити и на Сашу Васића и покрет „Ми смо Врачар“, који су 2024. године учествовали у формирању већине са СНС-ом на Врачару.
Разлика између ова два случаја постоји у политичким околностима, листама, изјавама и образложењима. Али сличност је у последици: и један и други случај оставили су дубок траг у локалној политичкој меморији Врачара.
Одговорност оних који гласају — али и оних који кандидате доводе на листе
Посебно је важно питање које се ових дана појављује у коментарима: да ли је одговоран само одборник који промени страну, или одговорност сносе и политички лидери који су га кандидовали?
У случају Марка Мандића, критике се усмеравају и ка Борку Стефановићу, јер је Мандић био део његове тадашње политичке опције. У случају Саше Васића, одговорност се везује директно за њега и покрет „Ми смо Врачар“, јер је та листа наступила као локална политичка опција која је после избора имала утицај на формирање већине.
Зато је питање одговорности шире од једног имена. Оно обухвата политичке лидере, изборне листе, кандидате, договоре после избора и, на крају, однос према грађанима који су за те листе гласали.
Врачар памти — али памћење мора бити потпуно
Најновије реакције показују да Врачар има дуго политичко памћење. Догађаји из 2016. године нису заборављени, као што ни догађаји из 2024. године неће бити заборављени.
Ако се данас говори о Марку Мандићу, Борку Стефановићу и одговорности за власт СНС-а на Врачару после 2016. године, онда се исто тако мора говорити и о Саши Васићу и покрету „Ми смо Врачар“, који су 2024. године одиграли своју улогу у формирању власти.
Политичка одговорност не сме да важи само за политичке противнике. Она мора да важи за све — без обзира на то да ли су у питању стари демократски кадрови, нове локалне листе, бивши опозиционари, садашњи коалициони партнери или они који тврде да су поступали у интересу Врачара.
Зато је можда најважнија порука ове нове расправе једноставна: Врачар не сме да има кратко памћење. Ни када је реч о 2016. години, ни када је реч о 2024. години.
