Деведесет година једног зоолошког врта није само деведесет година живота једне београдске установе. То је девет деценија историје града, хиљаде животиња које су прошле кроз његове капије, генерације запослених и милиони посетилаца који су на Малом Калемегдану оставили део сопствених успомена.
Управо ту причу покушао је да сачува Зоран Б. Рајић у монографији „Додир кроз епохе – Историја једног врта: Зоолошки врт града Београда 1936–2026“, објављеној у Београду у јуну 2026. године.
Реч је о великој, богато илустрованој монографији која на 280 страна прати девет деценија постојања једне од најпрепознатљивијих београдских институција – од оснивања 1936. године, преко ратних разарања, послератних обнова и великих промена, до савременог Зоолошког врта.
Историја једног врта – и једног града
Зоолошки врт града Београда одавно је много више од места на којем се могу видети животиње. За генерације Београђана он је део личне и породичне историје – место првих сусрета са слоном, жирафом, лавом или мајмуном, породичних недељних шетњи, школских излета и фотографија које су остајале у породичним албумима.
Зато је и Рајићева књига више од класичне хронике једне установе.
Она прати судбину Врта паралелно са судбином Београда.
Од свечаног отварања 1936. године, у време градоначелника Владе Илића, преко Другог светског рата и разарања, деценија обнове, успона и криза, па све до великих инфраструктурних промена и модернизације – историја Врта показује колико су се унутар његових зидина преламале и велике епохе кроз које је пролазио град.
У предговору монографије директор Зоолошког врта града Београда Србољуб Алексић управо на то указује, описујући Врт као живи споменик и сведока једне епохе, испуњеног успоменама генерација Београђана.
Књига настала из непосредног искуства
Посебна вредност „Додира кроз епохе“ лежи у томе што њен аутор историју Београдског зоолошког врта није упознавао само у архивима.
Зоран Б. Рајић у Зоолошком врту ради од јануара 1989. године. Више од три и по деценије провео је међу животињама и људима који о њима брину, а нарочито је везан за примате.
Његова професионална биографија зато је истовремено и део новије историје самог Врта.
Рајић је био сведок периода великих промена – од времена када је Београдски зоолошки врт располагао далеко скромнијим условима, преко реконструкција и изградње нових простора за животиње, до савремених стандарда смештаја, исхране, неге и добробити животиња.
Прошао је са Вртом и кроз најтежа времена: економске кризе, санкције, хиперинфлацију и НАТО бомбардовање 1999. године, када су свакодневни живот и брига о животињама морали да се наставе без обзира на околности.
Више од три деценије са приматима
Посебно место у Рајићевом професионалном животу припада великим човеколиким мајмунима.
Још у својој ранијој књизи „Свет великих човеколиких мајмуна“ забележио је да се од јануара 1989. стара о приматима Београдског зоолошког врта. Ту књигу почео је да пише 1994. године, настојећи да научна сазнања светских приматолога споји са искуством људи који свакодневно непосредно раде са животињама.
Управо је та комбинација – литература, истраживање, архивска грађа и лично искуство – временом постала препознатљива карактеристика његовог рада.
Један од најупечатљивијих примера је његов однос са орангутанком Вањом, о којој се стара још од њеног доласка у Београдски зоолошки врт као веома младе животиње. Тај однос траје деценијама и представља редак пример дуготрајног професионалног контакта човека и једне животиње.
Од „Света великих човеколиких мајмуна“ до историје Врта
„Додир кроз епохе“ није прва Рајићева књига.
Његов досадашњи рад показује дугогодишњу намеру да искуство стечено у зоолошком врту не остане само лично сећање запосленог, већ да буде забележено и доступно будућим генерацијама.
Међу његовим ранијим делима су „Свет великих човеколиких мајмуна“, „Београдске шимпанзе“, „Labudovi / Swans“ и „Основе зоовртологије“.
Посебно место заузима монографија „Београдске шимпанзе“, објављена 2007. године. У њој је Рајић документовао живот шимпанзи Београдског зоолошког врта – њихове доласке, одрастање, размножавање, повреде, лечење и свакодневни живот.
Та књига је настала из непосредних опсервација човека који је са тим животињама радио годинама, због чега има истовремено документарну, стручну и мемоарску вредност.
Сами, Вук Бојовић и једна велика епоха
Када се говори о историји Београдског зоолошког врта, немогуће је заобићи легендарног шимпанзу Самија.
Сами је у Београд стигао у јануару 1988. године, а након два чувена бекства из Врта постао је једна од најпознатијих животиња у историји Београда.
Рајић је и ту причу детаљно документовао у својим ранијим радовима, бележећи не само живот једне шимпанзе већ и време у којем је читав град готово преко ноћи прихватио једну животињу као сопствени симбол.
Велики део новије историје Врта нераскидиво је повезан и са Вуком Бојовићем, који је на његовом челу провео 28 година.
У новој монографији то доба добија посебно место. Међу фотографијама налазе се и кадрови постављања и откривања споменика Вуку Бојовићу, као и фотографија самог споменика.
Директор Врта Србољуб Алексић у предговору књиге посебно истиче Бојовићев допринос стварању модерног Врта, али и личну чињеницу да му је управо Бојовић својевремено пружио професионалну прилику.
Архиви Србије и Београда отворени за једну велику хронику
Иако Рајић располаже огромним личним искуством, „Додир кроз епохе“ није заснован само на сећањима.
У припреми књиге коришћена је грађа великог броја институција: Зоолошког врта града Београда, Народне библиотеке Србије, Библиотеке града Београда, Музеја града Београда, Музеја Југославије, Музеја ваздухопловства, Етнографског музеја, Архива Београда, Архива Србије, Архива Југославије, Завода за заштиту споменика културе Београда, Радио-телевизије Србије, „Политике“ и других извора.
У књизи су коришћени и фотографски материјали војних и ваздухопловних архива, као и други историјски извори.
Управо та ширина грађе омогућила је аутору да причу о Врту постави у много шири контекст историје Београда.
280 страна и девет деценија сећања
Према импресуму, монографија „Додир кроз епохе“ објављена је у јуну 2026. године у Београду.
Аутор и издавач је Зоран Б. Рајић. Обраду фотографија и припрему урадио је Драган Тодоровић, а лектуру Александра Бојовић и Наташа Владовић Зејак.
Књига има 280 страна и штампана је у тиражу од 500 примерака. Реч је о првом издању, са ISBN бројем 978-86-909346-0-7.
Али број страница сам по себи мало говори о њеној правој вредности.
На њима су архивске фотографије, документи, личности које су обележиле различите периоде, животиње које су постале градске легенде, реконструкције, рушења и изградње, али и свакодневни живот Врта који обично остаје далеко од очију посетилаца.
Књига као чувар колективног сећања
Највећа вредност овакве монографије можда ће се у потпуности видети тек за неколико деценија.
Фотографије које данас делују познато једног дана постаће историјски документи. Људи који су данас сведоци појединих догађаја више неће бити ту да их испричају. Простори ће се мењати, животиње долазити и одлазити, а град наставити да расте.
Зато је бележење историје једне овакве институције истовремено и бележење дела историје Београда.
Зоран Б. Рајић је у „Додиру кроз епохе“ спојио две позиције које се ретко налазе у једном аутору – позицију истраживача који тражи документ и позицију сведока који је значајан део историје о којој пише и сам проживео.
У томе лежи посебност ове књиге.
Она не говори само о томе како је изгледао Београдски зоолошки врт.
Она покушава да сачува причу о људима који су га градили, животињама које су у њему живеле и Београђанима који су га генерацијама доживљавали као свој „Врт добре наде“.
После девет деценија, то је прича која већ одавно припада историји Београда.
