Последњих дана на друштвеним мрежама поново је покренута расправа о будућности Спортског центра „Мирко Сандић“, некадашњег Спортског центра Врачар. Повод су објаве грађанских иницијатива и појединаца који указују на архитектонску, урбанистичку и историјску вредност постојећег комплекса, али и на страх да би Врачар могао да изгуби још један део свог препознатљивог идентитета.
У средишту расправе налазе се два различита погледа на развој Врачара – очување постојећег наслеђа и изградња нових спортских капацитета који би одговорили потребама савременог града.
Део грађана подсећа да је данашњи Спортски центар „Мирко Сандић“ настао као део велике урбанистичке визије Београда из шездесетих година прошлог века. По њиховом мишљењу, овај комплекс није само спортски објекат већ и значајан пример модернистичке архитектуре и сведочанство једног времена у коме су се јавни простори планирали за потребе свих грађана.
С друге стране, постоји и велики број становника Врачара који сматрају да је неопходно размишљати о будућности. Они подсећају да се број становника повећава, да су потребе деце, спортиста и рекреативаца све веће, као и да Врачар заслужује модеран спортски комплекс који ће одговарати стандардима 21. века.
Управо због тога пажњу јавности привлачи изградња новог спортског центра у Јужном булевару. Према најавама, реч је о пројекту који би требало да донесе значајно веће капацитете, савремене спортске садржаје, модерне базене и инфраструктуру која би била доступна далеко већем броју корисника него што је то случај данас.
Противници пројекта указују на сечу дела дрвећа и смањење зелених површина, док присталице наглашавају да Врачар после деценија чекања коначно добија спортски центар који може да задовољи потребе будућих генерација.
Ово није први пут да се у Београду води слична расправа. Готово сваки већи инфраструктурни пројекат у претходним деценијама изазивао је поделе у јавности. Једни су упозоравали на губитак постојећег амбијента, док су други истицали потребу за модернизацијом и развојем. Време је често показивало да су и једни и други имали оправдане аргументе.
Кључно питање није да ли Врачар треба да се развија, већ на који начин. Да ли је могуће изградити савремене спортске садржаје, а истовремено сачувати што више зеленила? Да ли је могуће очувати највредније делове постојећег комплекса и уклопити их у нову урбанистичку целину? Да ли је могуће да и развој и заштита јавног интереса буду победници?
Јасно је да Врачар има потребу и за спортом и за зеленилом. И за новим инвестицијама и за очувањем свог идентитета. Управо зато је важно да се о овим питањима разговара аргументовано, без политичких парола и искључивости, јер ће одлуке које се данас доносе обликовати изглед општине у наредним деценијама.
Без обзира на различите ставове, једно је сигурно – већина грађана жели исти циљ. Да Врачар остане пријатно место за живот, али и општина која не заостаје за временом у коме живимо.
Развој града и очување наслеђа не морају бити супротстављени циљеви. Највећи успех био би пронаћи решење које ће будућим генерацијама оставити и модерне спортске садржаје и препознатљив дух Врачара.
