Гостовање преносимо у целости.
У овом моменту са мном у студију професор доктор Милан Недељковић, председник Градске општине Врачар. Добро јутро.
— Добро јутро.
Како вам звучи ово када ваши суграђани кажу да сте једна од ретких општина на којој се све што треба да се заврши, завршава у најрекорднијем могућем року?
— А знате шта, ја сам по вокацији доктор кардиолог, интервенциони кардиолог, и код мене све што дође као упит од пацијената, данас ја то решим одмах. Сутра, прекосутра, може да сачекам да легнем у девет. Свакако сам 2016. године, негде лета, 20. јула, оставио и на Скупштини, била је и позиција и опозиција, да ја хоћу да будем председник свих грађана Врачара и да су моја врата увек отворена.
А ја као доктор врло често идем по Каленић пијаци, по Чубурском парку, срећем своје пацијенте, своје суграђане и гледам да им помогнем. Не само оне административне ствари што локална самоуправа може и надлежна је, него гледам да окренемо телефон и у граду и у републици да им помогнемо оно што нисмо ми, што каже, у надлежности.
Такође гледам да им помогнем и око здравствених проблема и то је нешто што сваки човек… ја сам свој живот на један одређени начин конципирао да помажем људима. То није нешто што, хајде да кажемо, тако, него суштина тога јесте и уопште мог позива, који је најхуманији. Сви су позиви хуманији, али овде морате у тренутку — ако не урадите у датом тренутку, велике су штетне последице.
Тако и овде на Врачару гледам да све завршим на време и грађани су, што кажете, требало би да су задовољни. Јесу. Ја сам тако поставио целу причу од 2016. године.
— А само пре него што пређемо на конкретне акције шта морамо да урадимо током вашег учествовања у трећем програму, колико је битно да неко ко је председник једне општине буде доступан својим грађанима, у контексту да они могу да дођу код вас, да разговарају са вама, да вам кажу неке своје проблеме које имају текуће, да вам дају неке смернице шта би требало урадити да се побољша живот грађана, ево конкретно општине?
— Али знате шта, ви не можете да радите у једној локалној самоуправи ако немате атмосферу, комуникацију. Значи, с једне стране сам ја са мојим тимом, с друге стране су грађани Врачара. А ја могу да знам, али не могу да знам до краја све проблеме које они имају, и све захтеве које они имају, и све неке ствари које су они приметили у својим улицама. А ја то не могу да знам док ми они не јаве.
Ја свакога примим и мој телефон, и на непознате бројеве, увек је доступан. И много ствари интересантних што су битне за њих лично и за улицу, тај део града, они јављају, што мислим да је у реду. Мислим и да нисам председник општине, реаговао бих на исти начин. Нашао бих начин да дођем до тог председника да му то кажем јасно.
И без те комуникације, знате, затворити се у своју просторију и не излазити — то ничему не води. Онда немате функцију, радите нешто што нема своју животну и фундаменталну намену. Јасно?
— Јасно. Исто 2016. године. Ово вам је трећи мандат од 8. јула 2016. године. И када бисте сада могли са овог становишта да оцените свој мандат у претходних, колико је то, десет година, уколико не грешим, пошто су три мандата — шта бисте ви рекли лично за себе као председник општине Градске општине Врачар?
— Али пазите шта, ја бих рекао једну ствар — да сам увек гледао да помогнем, како…
— Ово је, колега, тражимо факултетни мандат. Шта бисте ви рекли, решење? Колико председник општине градског града?
— Али сад ћу шта, ја бих рекао једну ствар, да сам увек гледао да помогнем. Како? Ево, једна од оваквих важних одлука. Ми имамо зграду нашу, негде шездесетих година, једну од првих зграда модерне локалне самоуправе на Врачару, баш поред Каленић пијаце.
Ми смо пословни простор који је изгубио функцију, а једну трећину, неких осамсто квадрата ове саме зграде, предали смо становницима, свима који су на Врачару. А што смо раније држали, 2010. пословне просторе, 2016. године, поставља се питање шта да радимо са том зградом.
Ја сам из тог тренутка, из размишљања, казао да, пошто је мање места у јаслицама, вртићима и мање паркинг места — то су два најважнија проблема на Врачару — треба уступити Предшколској установи Врачар. И ми смо то здушно дали.
Секретаријат за образовање је решио, Град Београд је определио средства, донаторска средства су била, али ми смо се одрекли тог дела зграде и ево, сто педесет малишана је ту. То је, на пример, један искорак који тешко да би, вероватно, и други тако одреаговали.
Ја нисам проширивао своје просторије, где сам ја, моје исто, него смо на један одређени начин то дали.
Онда, било где, ево сада имамо у Шуматовачкој још један објекат. Ми у датом тренутку радимо систематично и ниједног тренутка све те дозволе које треба добити — ми то радимо. Ево, још један објекат у Шуматовачкој, још сто педесет малишана биће, поред Основне школе „Краља Петра Карађорђевића“ биће отворен.
Што је исто мени битно, то је на пример нешто што мене одушевљава у датом тренутку код предшколаца, где смо ми задужени. Код основаца одмах пробамо да реагујемо, да бисмо на један одређени начин то завршили.
Такође, имали смо и — то ће и да дође већ — имамо одређени систем како ћемо да излажемо од најмлађих па до најстаријих и тако даље.
Имамо наше површине, шест–седам ари, ми смо то дали Општини Врачар. Фали још један рекреативни центар: отворени олимпијски базен, мултифункционална спортска дворана. И тај део смо се изборили да не буде зграда, него да буде на услузи како најмлађим, тако и најстаријим мештанима.
Што је мени битно као човеку који ради — хоћу да идем на мојој општини на отворени базен, у спортску дворану. Не да идем на Олимп, не да идем у „Милан Гале Мушкатировић“ на Дорћолу. Хоћу да будем на Врачару, јасно.
Још сте мислили то — да немате селекцију, него просто поштујете и подржавате и најмлађе, и децу школског узраста, и генерално сениоре и старије.
— Али имате ли нешто што бисте додали још када говоримо о најмлађима и деци школског узраста? Шта је оно што сте на Општини Врачар радили?
— А шта ти шта, и као и друге општине радимо. Мислимо на наше најмлађе до првих седам година. Набављамо негде од две и по до три хиљаде сваке године новогодишњих пакетића, што је лепо — један гест да им предаш уз позоришне представе.
То смо сконцентрисали баш у скупштинску салу Градске општине Врачар, која је прелепа. Имамо сваке године, у задње две године, око четири стотине новорођених беба. Ми новорођенима дајемо пакетиће.
Такође, навршених годину дана, сви мали Врачарци добијају ауто-седишта, безбедносна, и то је све бесплатно, о трошку Градске општине Врачар, уз пригодно предавање како се то ставља и тако даље.
Онда, свим основцима који полазе у први разред — ове године било их је седамсто двадесет — дали смо школски прибор.
Такође, Градска општина Врачар је определила средства. На Врачару постоји Спортски центар „Мирко Сандић“, где постоји бесплатна школа пливања за предшколце, што је мени јако битно.
Онда, што је јако битно, можда смо једна од првих општина која је увела да награђујемо не само Вуковце, него све најбоље ђаке у основним, средњим и музичким школама, на свим такмичењима на која наши Врачарци иду — градским, републичким, међународним — добијају награде од нас.
Имамо разне друге програме, тако да је то нешто што је јако битно.
Ево, још једну битну ствар да кажем: школа „Свети Сава“ је била опредељена од Владе, одлуком Владе, да се финансира преко јавних улагања. Ево, сада се налазимо под тоталном реконструкцијом и у блиском периоду родитељи ће добити информације када ће почети реконструкција те школе.
Градска општина Врачар је ту, као локална самоуправа, да прати сваки детаљ шта се дешава на простору од три квадратна километра. Ми имамо шездесет шест хиљада становника, од тога негде дванаест и по хиљада предшколаца, основаца и средњошколаца, и једну трећину пензионера.
Ми нисмо заборавили сениоре. Седамнаест хиљада сениора има на Врачару. Разне програме Градска општина бесплатно спроводи — да сениори упознају Србију. Зато што човек, када оде у пензију, а радио је, важно је да неко дође, да га одведе на излет, у Ичку, у наше чувене манастире, историјска места и споменике.
Сада смо увели програме да иду да упознају Београд — са обале, са реке Саве и Дунава. Онда, интересантно је, подземље Београда постоји, доста тунела, катакомби, па и то имамо. Једноставно да их изведемо и да их одведемо на ручак, што је нормално да једна локална заједница то уради.
Између осталог имамо „Врачарског мајстора“, што је за мене јако битно. Имате људе који не могу да приуште одређене ситне поправке — ми то финансирамо општинским средствима.
Такође имамо помоћ у кући, ко испуњава услове — то је негде од шездесет пет до седамдесет Врачараца — помоћ од геронто-домаћица. И то је нешто што је за мене битно.
Ми имамо и Установу културе „Божидар“, где Општина Врачар има програме као што су учење страних језика за сениоре, плес, цртање — све оно што они хоће, кроз програме и пројекте ставимо.
И дали смо једну месну заједницу, просторију од четири стотине квадрата. То је највећи дневни клуб у Београду, пензионерски, сениорски, где сто педесет до двеста наших суграђана сваког дана дође, испуни свој слободан дан и време — кад год хоће дође.
То је, видите, кад човек оде у једну фазу живота, он тражи пажњу, да му се нека активност определи. То је јако битно да препозна локална самоуправа и то је можда и најхуманији део овог посла.
То је нешто што ми радимо за наше сениоре, наше пензионере, а за младе, основце, средњошколце и предшколце — ту смо ми непосредно задужени. Поготово за предшколске установе Врачар и за основне школе.
Било какав поправак, било какав квар — цео мој тим је на услузи. И наравно, ја се у истом тренутку појављујем тамо.
Ми смо мала општина, али и да смо велики, исто бисмо радили. Ви сте са људима на терену, што је врло битно. То људи воле — када је председник општине на терену са грађанима и када имају прилику да разговарају и поделе своје проблеме.
Да поделе неке своје проблеме, уколико имају. А сада, када сте поменули сам „Божидар“, културне и друге манифестације — то је потпуно бесплатно. То је све бесплатно.
Ми имамо, кажем, пројекте у које, што кажем, обухватају и наше предшколске установе. На пример, школа пливања — то нам је јако битно за предшколце и то имамо читав низ, традицију. Откад сам дошао, десет година то радимо.
Имамо друге активности, али ово за пензионере ми је јако битно. То је све, наравно, бесплатно. Општина треба да мисли о својим најмлађим и најстаријим, што се каже, и на тај начин да их изокере.
Ја мислим да ту и друге општине… Овде на Врачару, мала општина, све се види, тако да и те активности видим да они и са других општина дођу код нас када идемо на те излете. Наравно, ми их примимо, никога не одбијамо, а то су наши, што каже, суграђани.
— Наравно. Је л’ можете нешто да ми кажете, апропо спортског објекта у Јужном булевару?
— Ево, видите, то сте добро казали. То је… ја обично кажем, као интервентни кардиолог, кад се отвори нека ангиосала, сала за катетеризацију — не можете, када се добије инфаркт, одмах да уђете да ставите стент. Тако да је то материјални, културолошки, цивилизацијски искорак.
Спортски центар на Јужном булевару је нешто што је, што бих рекао, нешто ново. Не реконструисано, не преправљено, него ново, из корена, на шест до седам ари наше површине.
Градиће се од 1. марта. Све смо дозволе добили, расписивање тендера за извођача радова — све смо то урадили. И ево, радиће се олимпијски базен са покретним кровом у зимским месецима, мултифункционална спортска дворана за разне спортове и, што је најважније, 127 паркинг места ће бити.
А то је нешто што ће бити прави бисер овде на Врачару. Све градске општине имају базене, отворене базене. Ми имамо исто спортски центар „Мирко Сандић“, префектан, леп, али није, што каже, да може да дође човек и да се купа, да га сунце види, што је јако битно у летњим месецима.
А наши пензионери… како смо ми дошли на ту идеју? Како најмлађи, како средње доба, а поготово старији људи, они желе негде на базен, да се окупамо и да добијемо, што каже, зраке сунца, да претворимо овај провитамин Д у витамин Д. И то нам је… то је као упит.
Ми имамо анкетирање и физичким путем и електронским. То је једно од најважнијих питања што су Врачарци, како они најмлађи, тако тате и маме, баке и деке, поставили — кад ће се направити спортски центар са отвореним базеном.
То је нешто што мене прати од 2016. године. Ја, ево… на шеснаест хиљада квадратних метара биће тај спортски центар, што представља један заиста искорак — материјални и цивилизацијски, и јако велики.
Град и држава нам помажу у томе. То је велика инвестиција. То је нешто што помно пратим. По томе видим квалитет рада и на вишим нивоима — и градским и републичким — да њима то стоји јако стало, као и мени, да се то направи. И то је једна колективна, да кажемо, јасна ствар.
— Значи, нема шта нисте навели у својој причи, а што се тиче, заправо, Градске општине Врачар. Када пројектујете планове и нека дешавања која треба да буду на вашој општини, је л’ имате краткорочне или имате дугорочне планове?
— Па ево, што кажем, да се осврнемо шта смо урадили од ових тргова, платоа, улица. Сваки плато који се ради — ми, на пример, имамо у плану комплетну реконструкцију Јужног булевара.
Можда се ту и види. Ево, овде је „Царевац на Врачару“. То је једна од наших манифестација. Као што је Новогодишњи концерт у Бечу, тако ми у октобру имамо „Царевчеве дане“ посвећене Властимиру Павловићу Царевцу, који је био један од наших најбољих виолиниста и оснивач оркестра Радио-телевизије Београд.
Ево, овде су приказани радови на улицама. Ми смо, значи, поред Трга Славија и оног платоа тамо између Немањине и Краља Милана, направили један леп плато — од тог почетног дела где се улази на Врачар, једну капију која је прелепа.
Већ Метохијска, Милешевска, онда Крунска, Максима Горког, Церска, Шуматовачка, Сезонова, Светосава Глигорића — неких двадесет улица, како коловоза, тако и тротоара, ми смо регулисали са свом пратећом инфраструктуром испод тих коловоза.
Такође, једна од великих, одважних помака била је улица Боре Станковића, која се граничи са храмом — да се реше имовинско-правни односи. И то је, захваљујући нашој управи и нашој начелници, бриљантно урађено. Годинама пре тога није било урађено.
Тако да се та улица проширила, порта се исто проширила, и физиономија око храма сада има ту заслугу што смо решили имовинско-правне односе и урадили читаве те улице — око Браничевске улице, Боре Станковића улице, око храма.
Такође имамо Трг Милене и Јагње, који је један велики плато ту између Милешевске и Цара Николаја Другог, где се одржавају разне летње свечаности.
Имамо и Вишњи плато, који смо радили преко пута Парка Петра Бојовића. Имамо летњи биоскоп, летње позориште ту на Врачару, код Каленића. Имамо чувени базар на Врачару, баш ту на Вишњем платоу.
Тако да смо, на један одређен начин, заједно са „Царевцем“, заједно са Данима европске културне баштине, са Краљевством поезије, имали доста активности — и летње, и ускршње, и сеоце, и божићно сеоце.
Ми смо на Врачару, што каже, имамо два велика храма — Храм Светог Саве и Храм Свете Тројице — који су у исто време почели да се граде 1936. године, а Света Тројица је кренула баш тада да буде активна.
Тако да ми на Врачару све што радимо — радимо. Имамо пројекцију, што каже, сада за наредне… У четири године имамо пројекције шта ћемо радити и где ћемо са нашим акцијама и нашим пројектима да дођемо.
— А је л’ буде то тешко? Ви помињете ту френцију наредне четири године. Је л’ вама као председнику Градске општине Врачар буде тешко у том смислу да толико пројектујете неке ствари — шта би могло да буде урађено на општини у неком наредном периоду?
— Општина Врачар је мала. Међутим, ја сам пре десет година дошао где су људи изузетно стручни у Општини Врачар, отпочевши од начелнице управе до свих сегмената. Имамо шест одељења, једну службу, то је негде сто деведесет људи.
То су до те мере уиграни људи да вама треба одлучан човек, бритак човек, који има у глави велику социјалну енергију, да би то могло да разуме.
Мене као доктора — ја нисам правник, нисам економиста — али са једним уиграним тимом, ја сам и председник Српског лекарског друштва, мени је много лакше у општини да будем него само, јер једноставно — много доктора, много стоматолога, много ствари, много идеја. То је удружење грађана.
Ово је једно испрофилисано, установљено, које да би радило мора да пројектује. Да би пројектовало, оно мора да замисли и скупи средства и пројектује све оно што треба да би се могло у тај буџет који ми добијамо од Града Београда уградити и остварити.
Ми, као озбиљни људи, гледамо да то све завршимо и ја никада не бежим од тога да куцам код било кога ко је изнад мене и да тражим оно што ми треба. И, верујте, приме ме и урадим.
— Пошто сте по вокацији свакако лекар, и то сте помињали на почетку вашег и мог разговора, када дођу суграђани да…
Ево, плато између Краља Милана и Немањине. Фантастичан део овде где може да се и седне и да се одмори. Прави украс у Београду. То је Трг Славија.
Такође овде, ја мислим, Сквер Гаге, Улица Моме Капора и Сквер Моме Капора, нашег чувеног књижевника и сликара, ту постоји. То сам заборавио.
Центар, трг, такође смо реконструисали. Тако да је… мислим да је… Чубурски парк — прелепо. Гледали смо да отмемо од бетона и да засадимо и да имамо траве што више.
Ево, Синиша Николаевић — један део парка који је био пашњак друге категорије, припадао Граду Београду, ми смо га преусмерили да припада нама, преусмерили га тамо Дирекција за изградњу Града Београда, тако да смо га преправили и дали и предшколским установама и основној школи „Синиша Николаевић“ — прелепо — једну површину исто, да се деца играју.
— Јасно. И сад, ви сте у једном моменту прокоментарисали да Општина Врачар није велика општина, али мени, по вашој причи, када презентујете шта је урађено, шта ће бити урађено, који су неки планови за наредни временски период — делује да је Општина Врачар као град у граду.
— Знате шта, када имате мали стан од четрдесет квадрата, ако ћете да га урадите како треба, то је као да радите стан од четиристо квадрата. Љубав коју пројектујете и сваки садржај — то вам је као бескрајна једна површина.
И нешто што треба да урадите: ако нећете нешто да урадите и на „српском крвном суду“ видите проблеме… Ако ћете једноставно и површно да приступите, ви нећете видети ништа и нећете урадити ни најосновније.
А ако ћете да видите до краја, ви ћете сваки део ту да урадите и мало да застанете ако је проблем већи и урадите до краја — „пацијент“ вам не дође врло брзо и да се нешто не задеси.
Ми овде стално се враћамо, сваки пут дођемо, осмислимо, видимо шта ћемо радити. Немамо зеленила. Да идемо да видимо како све пратеће службе — из зеленила, јавно-комунално предузеће, зеленило и чистоћа, и сви ови, што каже, више те службе у граду — труде да нам помогну.
Имају своје хортикултурне инжењере, инжењере грађевинске, који вам одмах приђу и то замисле, уколико ми у општини то још нисмо до краја сагледали.
А треба имати тимски рад, како у општини, тако и у граду, да би се могло на одређен начин нешто, поготову у централној општини, да се уреди и да се сваки детаљ види.
Ми гледамо да има папира, и имамо у сваком тренутку кесе за кућне љубимце, што је јако битно. Ми смо прва општина где може да уђе домаћи љубимац, куче, унутра. И то сам видео сад и у Сан Франциску. Видео сам и код градоначелника, имао сам тамо један конгрес, и видим да и он исто има исту резонанцу према томе — што каже, на Врачару и у Сан Франциску исто вам дође.
— Апсолутно. Морам да питам: како да сачувамо срце ових дана? Углавном смо под стресом, под неком тензијом, жале се људи на гужве, између осталог и у Београду, у главном граду, и на Врачару. Како да сачувамо срце?
— Ајде да вам кажем шта: мора човек да има смирење. Можете да живите где хоћете, ако немате унутрашње смирење… Кад имате проблем, у сваком тренутку морате да га решите, а не да узимате лекове против притиска и лекове за смирење.
Сваки проблем који се јави у тренутку мора да се разреши. Да ћете да објасните супротној страни, да се извините, шта ћете урадити — али мора човек да има један компромис и један приступ сваком проблему, али на један нормалан, ментално рационалан начин.
Једино тада може човек да дође у ситуацију да не ангажује симпатички нервни систем. Кад ангажује симпатички нервни систем, долази до скупљања срчаних мишића, можданих крвних судова, пуцања плакова при нервирању.
Ако ви имате смирење, да мало то све закочи, да приземљи, да каже: „Океј, да попијем ову кафу и да узмем ову воду, да решимо то, да се извинимо“, и ономе ко тотално супротно мисли — тада, кад ја се извиним људима и кад они погреше, да они схвате и да имају школу социјалну и менталну да виде своју грешку, а не агресију.
Ако идете агресивно… Ја сам човек сада, али сам научио да морам да имам „кочнице“ свуда, да бих на један одређен начин сачувао себе, а помогао другима.
— То сте рекли. Много хвала што сте били гост у „Првом дропу“. Хвала вам много. Хвала на свим дивним активностима и радовима, када говоримо о Градској општини Врачар. Ја рекох: Врачар — град у граду. И свака вам част на ова три мандата. Ја вам желим још тридесет три мандата, најмање, да Врачар буде „топ оф д’ топ“.
— Тако ми четрдесет… и они ми кажу: „Тата, доста, идемо да се бавимо и другим стварима.“
— Да, како год. Ви ћете бити ту још дуго. То је и више него приметно и видљиво.
Ово је био проф. др Милан Недељковић, председник Градске општине Врачар.
